Serbian Holocaust
Zdravko Stojnić, October 9, 2012, Bač
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Ja sam Stojnić Zdravko, rođen u Strigovi, u Bosni, opština Dubica.Pre rata sam bio mali i ne znam ni kako smo otišli ni kako nas je zarobilo i odvelo u Jasenovac.Iz Jasenovca smo otišli u neko Grubišno Polje, tamo negde u Slavoniji.Gde je i šta je to bilo, nemam pojma, jer sam bio mal i i znam samo po pričanju.Otud smo se opet vratili u rodno mesto Strigovu.Tek 1946.godine smo došli ovde u Vojvodinu.Ovde sam stekao familiju.I, eto, tako.
Težak je bio naš život, bogami težak.Vrlo težak.Završio sam zanat u građevinskoj školi u Beogradu.I onda sam nastradao u saobraćajnoj nesreći 1961.godine kod Beške. U prvom vagonu ja sam jedini ostao živ. Bio sam sav polomljen i onda sam ozdravio, zaposlio se. Pose sam otvorio privatnu radnju. Iz nje sam i otišao u penziju.
-Koliko sada imate godina?
Sada imam…rođen sam 1938, sada imam 74 godine.
-Šta možete da nam kažete o porodici u kojoj ste rođeni?
Bila je velika porodica.Bilo nas je devetoro djece. Četvoro su otišli u partizane. Jedan je spomeničar, on je pokojni. Drugi je bio isto u ratu i dve sestre su bile u ratu.Obadve su pokojne.Ostalo je samo nas tri brata i dve sestre.
-A majka i vas četvoro najmlađe dece...
Mi smo ostali uvjek zajedno ovdje, onda su neki otišli u Beograd...a ja sam jedini ostao sa materom do kraja. Mati je umrla u 95-oj godini.
-Šta vi znate od majke i starijih sestara o vašem odvođenju u logor?
U onome zbegu rastali smo se sa ocem.On je zarobljen. Ni dan danas, iakko smo se uvjek raspitivali gde je poginio, niko ništa ne zna.Svaki kaže ovako...Neki kažu u Zemunu. Neko kaže da je odmah u Kozari pogubljen. Tako da za oca nikad nismo znali gdi je. Samo je nestao i nikad ga mi više nijesmo videli.Ali on je možda baš u zbegu poginuo... Ili, kažu da je zarobljen pa da je otišao u Zemun ili da je odande otišo u Nemačku. Ništa mi nikad nismo saznali o njemu. Uvjek smo se raspitivali preko Crvenog Krsta, preko Nemačke, preko Austrije. Nismo nikad doznali gdje je otac.
-A kako je prošla majka sa vama?
Ona je došla ovdje sa nama – došli smo snjom i mi, svih devetoro djece. Svi. Sestre su se razudale tako da sam ja ostao jedini sa njom ovdje.
-A šta znate o odvođenju u logor, u kom logoru ste bili, kako vas je tamo spasla od gladi i bolesti?
To ja ne znam.Glavno što smo znali je da smo bili zadnja tura koja je došla u Jasenovac.Tako je to po pričanju.Kad odem u Dubicu, onda oni, ovi stariji, odmah me časte. „Ti si nas spasio“, kažu mi. Tako pričaju -- da sam ih ja spasio, da se neko smilovao na nas i pustio nas. Šta ja znam.
-Šta kažu o tome? Ko?
Oni pričaju da sam ja bio mali i da me nosio neki tamo valjda rukovodilac, šta li je bio, oficir, podoficir, da me on nosao i mati je mislila da će on mene...Ja sam jeo čokoladu u Jasenovcu. Tako pričaju -- da sam jeo čokoladu u Jasenovcu. Ja nisam znao šta je čokolada. Mati je mislila da oni mene truju.Nije ni ona znala šta je čoklada.Nije se onda znalo – kakva čokolda! Kad smo imali kolačić, to je bila najveća slast Bosancima. Bogami.
-I u toj gomili ljudi, taj neki Nemac...?
Ili je Nemac ili neko drugi, uglavnom da je nas pustio, oslobodio nas je.I onda nas je odveo kod nekih gazda u Grubišno Polje. To mi je mati uvek spominjala, to Grubišno Polje.E sad, da li je, ja to ne znam.
-Kad odete u Dubicu vaši meštani kažu „Ti si nas spasao“?
Da.Da. Kažu da sam ja njih spasio. Valjda sam ličio na neko dijete, najverovatnije. Što će me inače spasti – vidi dijete k’o dijete u onoj košulji.Nije to bilo ni pantalona ni gaća, nego onako košulja, ona bosanska. Nosio sam je do prvog razreda.Nosio sam košulju.Kakve gaće? Nije bilo. Nijedan Bosanac tamo nije imao gaće. Ni jedan.
-Vi ste te 1942.godine imali četiri godine?
Pa četiri. Čega ću se ja sećati? Ja samo po pričanju znam, onako kako oni meni pričaju.
-Šta pričaju?
Pa pričaju kako sam ja bio lepo dete, ovako. Izvinite, molim vas što tako moram kazati.Bio sam lepo dete i simpatično dete i onda su me i zavoleli sigurno tamo neki ustaše ili Nemci, ne znam ko, al’ neko jeste. Ali, nisu partizani dolazili tamo.Po pričanju – nisu partizani dolazili tamo u Jasenovac. To je bilo zauzeto sve od okupatora.Eto tako.
-I posle, umesto da ostanete u Jasenovcu, vas je taj oficir...?
Neki oficir, sigurno je neki šef, odmah nas je pustio i sve nas je odvezao tamo u Grubišno Polje.Kad odem u Bosnu, oni mene uvek tamo časte, znaš, ovi stariji.Sad tamo i nema tih starijih.Sad sam ja stariji.Sad nema više tako tih starijih koji su bili tamo, a znam da su me uvek simpatisaili. Kažu „Hvala ti“ i uvek me časte tamo u Dubici i oni koje ne poznajem i koje vidim prvi put.Prepoznaju me, znaš.
-Je li vam majka išta pričala o tome kako ste živeli u Slavoniji?
To subili pravoslavci.Oni su bili,kaže, fini prema nama.Tada su vladale vaške, tifus i levo-desno.Bila je to grozota. Ali kad smo otišli tamo [u Grubišno Polje] bilo nam je vrlo fino.
A, i mi smo poreklom tamo od Požege,od Slavonske Požege.Moj deda je prebegao u Bosnu i onda...
-Šta znate o porodici i njenoj predratnoj imovin
Ja imam još imovine tamo. Ja sam dobio papir 1/1.To je vlasništvo, ali nikad to da dobijem.Baš sam hteo pisati Dodiku šta to znači 1/1. To je pravo vlasništvo.To je neotuđivo. E, nisam nikada to ni pisao ni ...
-O kojoj se zemlji radi?
Radi se o zemlji u Strigovi.Imali smo u jednom mestu 100 duluma.To je 17 jutara.Kao ovde 17 jutara.To je jedan minimum koji možeš dobiti.I maksimum.
-I kažete da ste bili deo jedne moćne porodice?
Moćna, bogata. Sigurno bogata porodica.Svi su tamo u Slavoniji bili jaki.I sada su u Slavoniji jači.Hrvati će kad-tad kukati za nama. To se sve bile jake familije. Sve. U Slavoniji.I ovde u Vukovaru, isto.To su sve bili bogati, imućni ljudi.Sa nemaju ništa.
-Kad je vaš deda došao u Bosnu, on je sigurno imao para da kupi veliko imanje?
Sigurno. Kupio je veliko imanje.Bilo je to jeftino tada u Bosni.Prema Hrvatskoj.
-Sećate li se vaše rodne kuće?
Sećam se zato što sam već imao dosta godina te 1946.Imao sam tada osam godina već.Pošao sam u prvi razred.Toga se sećam.
-Znači, nije bila spaljena?
Jeste. Urušena.Urušena, al’ nije sva skroz.Urušena je baš kuća, al’ nije štala i ostalo, to je ostalo čitavo.
-Kad ste se vratili, imali ste neki krov nad glavom?
Imali smo, mogli smo se malo zavući negde da ne kisnemo.Al, inače, kuće nije bilo.Kuća je bila srušena.
-Vi se sigurno sećate tog perioda?
Tog perioda se odlično sećam!Tad sam imao osam godina.
-I kako se živelo tad kad ste se vratili?
Šta ja zam? Beda. Nemaš čim raditi, nema ni stoke, nema ništa.To je sve oterano, poubijano. To je bilo vrlo teško.Pa zato nas je i nateralo da dođemo ovde. Najverovatnije zato. Jer nije se imalo ni radne snage, ni stoke, ni ništa. Jer, ostavili smo i konje i volove, a kad smo se vratili, nema od toga ništa.Pa kao i svagde.Nije samo kod nas. Celo ono selo – ničeg nije bilo. Ničeg nije bilo.
-A kako je do kraja rata za vas kao dete bilo ?
Do kraja rata? To već ne pamtim.Ja samo znam od 46-e godine, kad smo ovde došli 47-e, ond sam pošao u prvi razred.Toga se sećam.
-Je li vam velika promena bila da dođete iz Potkozarja u Vojvodinu?
Pa, da. Mnogo velika. Drukčiji smo mi bili od ovih ljudi.Drukčiji smo mi bili. Malo i zaostali.Što jest - jest, ovo je bilo napredno mesto.Ali, brzo smo se mi uklopili.Sad smo mi jači od njih.Ozbiljno, mi smo svi morali na škole, na zanate, na fakultete. A oni nisu. Tu nema kuće koja nema nekog fakultetski obrazovanog čoveka kod Srba.Nema kuće. Dok, oni su malo zaostali.E, sad se oni malo vraćaju, sad su videli da su malo pogrešili, sad se oni malo vraćaju, već i kod njih ima neko...A onda, kakvi! Mi smo morali.
-A kako su vas primili starosedeoci ovde?
Kako da ti kažem? Recimo, u mome se kraju govorilo „kruv“, to ja isto često pričam.Kad smo došli ovde ja sam to govorio, oni su meni sprdali.“Daj, majo, kruva!“ A sad oni govore „kruh“, a mi ’leb.A ja još uvek kažem „kruv“, jer u mom se mestu kaže „kruv“. Ne menjam mišljenje.Uvek im to spominjem.
-Jeste li poželeli, kad ste se preselili u Vojvodinu, da se vratite kući?
Nisam ja toliko.Nisam zato što je meni bilo i ovde dobro.Ja sam posle otišao u Beograd i tamo završio zanat. I to sam bio u domu Alekse Dejovića, kod Slavije, Deligradska 37a onda.Tamo sam ja bio u internatu.A završio sam zanat u „Komgrapu“, u Beogradu.
-I kako je prošla mladost koloniste?
Beda.Beda.Ipak je bila beda. Nismo mi imali...Nismo imali ni da se lepo obučemo, ni da jedemo pravilno kao što su ovi strosedeoci imali. Mi kolonisti nismo ništa imali.Oni su bili jači.Onda, moj brat nije hteo u zadrugu [1] .Pa je bila obaveza [2] velika. Pa odnesu žito i kukuruz sa tavana, sve odnesu.Obaveza.I to je bila gladna godina.
-Koja je to, 51-a?
Pedeset prva, pedeset druga. Ja dođem iz Beograda, a oni nemaju šta jesti, znate.Ne mogu ja pomoći kad i meni treba.Al’, srećom sam ja bio u internatu pa sam ja imao bar jesti.
-A kako je to bilo, to je verovatno najstariji brat u pitanju, je li ?
Da oni su bili najstariji, oni su dobili kolonizaciju da dođu ovde, mi mlađi šta znamo, nas su oni mogli voditi kuda hoće.Najstraiji brat je bio taj koji je morao da odluči da li će ići. Da.Da.
-I da li će u zadrugu ?
On nije hteo u zadrugu.To je bila velika greška što nije hteo u zadrugu. Onda su velike obaveze navalili na nas i tako.
-Sad kažu da je bila velika greška ići u zadrugu.
E pa bila je velika greška, da, al’ onda nije.Onda ko nije hteo -- taj je bio protiv države.
-Je li pomoglo vašem bratu to što je bio prvoborac?
Jeste, posle mu je pomoglo. Inače, dok...Posle mu je pomoglo.
-Kako?
Pa pomoglo je, dobio je stan, dobio je – prvoborac je bio, spomeničar.
-Penziju?
Penziju.Da.Lakše se zaposlio.Čim je dobio taj status, on se lakše zaposlio.Lakše je dobio posao.On je otišao u Nove Kozarce i tamo se zaposlio u mlinu, tako da je odande dobio i penziju i dobro je živio.On je dobro živio.
-Ali nije mogao da živi od zemlje koju je ovde dobio?
Šta je to, mi smo pet puta više ostavili u Bosni nego ovde što smo dobili.Ovde dobili 10 jutra, a tamo u komadu ostavili 17 jutara. U komadu! I to obradive zemlje. Imali smo mi tamo dobru zemlju.
-I šta je sad sa tom zemljom?
To je sve zauzela država, šta ja znam.Ja sam to terao i nekako sam dobio 1/1, neko nasledstvo mi je priznato tamo, ali nikako da realizujem taj dobitak.
-Nikad da vam vrate stvarno, samo na papiru?
Sa mo na papiru. Inače, valjalo bi mi da dobijem to...Onda smo mi podnijeli jedan zahtev isto i za odštetu što smo bili u logoru.Jedna sestra je dobila i jedan brat.Oni su oboje pokojni sad. Oni su dobili oboje po 5000 evra.Ko je to dijelio, ja ne znam. A znam da su oni dobili.Onda smo i mi podnjeli zahtev za to i – još ništa od toga.
-A koji brat i sestra su dobili odštetu? Oni su bili zajedno s vama?
Nisu. Oni su ostali tamo u Bosni.
-Mislila sam, sa vama u logoru?
Nisu oni bili u logoru, oni su samo prošli kroz logor.Mi smo bili u logoru, mi ovi manji smo bili u logoru sa materom. E sad, oni su bili malo zarobljeni, ali oni su pušteni pre nas.I oni su dobili odštetu.Mi nismo. Nas četvoro nismo dobili. Oni su bili u partizanima.
-E, sad, koliko je članova vaše porodice prošlo kroz logore?
Kroz logore? Prošlo je dosta.Skoro svi.Sem ovih boraca, ovih što su bili partizani. Njih troje su bili partizani: najstariji brat, srednji i jedna sestra.Oni nisu bili u logoru.Oni su bili pametniji pa su pobegli.
-Pa dobro, niste vi mogli sa dve ili tri godine života da pobegnete u partizane!
Nisam znao ni bežati. Ko te zove dođeš i ćuti.
-Nit je mogla majka sa malom decom.
Pa da.
-Znači, od devetoro dece šestoro je bilo u logorima?
Da, a ovih troje nisu.
-A ovih troje su mogli da poginu u borbi?
Oni su mogli poginuti.Jedanje spomeničar. Jedna je ratni vojni inalid. Mi smo bili velika familija. Znaš kad je samo moj deda ima 13 djece. Osam sinova. Velika familija bila.I onda se to raseljavalo, išlo kud je ko hteo. Svako je išao tražiti nešto bolje.Bolje da smo ostali tamo.Ne bi svi mogli ostati tamo na tom imanju, ali ostalo bi bar dvoje-troje. A došli smo ovde na 10 jutara zemlje.To nije ništa spram onog što smo ostavili tamo. Sve u komadu, kažem ti, sto duluma.To je veliko.To je plodna zemlja.A gdi je šuma,gdi je ovo drugo sve?
A šta mogu ispričati o njoj [majci].Ostala je kod mene.Od nas devetoro ona je ostala kod mene.Ja sam joj sedmo dijete.Ja sam treb’o biti pop.Sedmo dijete trebalo je biti pop.
- I?
I, došao komunizam i nije dozvolio da neko bude sveštenik, dok danas, sad, svi se krste. Onda kažu, kako krstiti se, kako slavu slaviti? Kad smo ovde došli, oni stariji beže u Bosnu da slave. Svetog Stefana slavimo.Ko slavi Svetog Stevana to nam je najbliži rod, nama Stojnićima. Ima i onih koji slave Jovandan, to nam je malo dalji rod.Ali, ko Svetog Stefana slavi, to je veliki rod.To su nam bliža familija.Bliže pleme.
-Je l poginulo mnogo Stojnića u borbama za slobodu na Kozari?
Jedan nam je stric narodni heroj.
-Koji?
Petar Stojnić.Ima i spisak gore u Kozari.
-Je l znate kako je poginuo vaš stric?
Poginuo je, kažu, kad su na neki voz su udarili tamo negde od Svodne do Prijedora.Tu su se oni nešto borili. On je na Kozari čuven čovek.Čuven čovek!Sa Mladenom Stojanovićem je dobar on bio.Tako pričaju. Ja nemam pojma.Onda Dušan Vukmir, Vukmiri ti, to su isto rodbina, oni su u Svodni.A ovaj Lajšić, on je iz Brezika, a vodi se kao Svodna.Je li rekao da je iz Svodne? Ali nije baš Svodna, malo dalje je to gore na brdu.
-Pa dobro, zaselak sela Svodna.
Da.Da.Ali zove se to mesto Brezik. A oni svu kažu Svodna.Ja kažem, što bre pričaš meni kad ja to sve prođem, nisi iz svodne nego sa Brezika.A dobri smo ja i on, ja i Mihailo.
-Je li vam mnogo tužno da se setite kako se majka izborila kroz rat?
To ona najbolj zna.A mi, šta ćemo? Mi i ono što znamo – mi ne znamo.
-To baš nisam najbolje razumela?
Sad bih znao to proceniti, a onda nisam znao ništa.
-Je l’ bolovala majka posle rata?
Jeste, bolovala je, ali bila je ona otporna.Imaš veka -- imaš leka.Ona je 95 godina imala kad je umrla.Ona je prvo godište [rođena 1901.godine]. A 1995.godine je umrla.Tačno je napunila 95 kad je umrla.
-Je l’ ponekad pričala o ratu?
Nije volila ona o tome pričati.Nije volila. Govorila je: „Samo mi je bio cilj da umrem pre vas“. I u tome je uspela.Niko...Prvo je ona umrla, a onda su počela umirato njena deca.To joj je bio cilj, da pre umre, da se nama nešto ne desi.Ja sam bio u najvećoj krizi da poginem u saobraćajnoj nesreeći, ja sam bio blizu smrti.I ostao sam živ.To je njoj bilo drago i ona je zato sa mnom i ostala.Doživotno je sa mnom ostala.A svi su bili raseljeni,ima i po Beogradu...Dve sestre su u Beogradu.Jedna je u Zemunu, jedna je u Beogradu.Onda jedna sestra je bila u Kostajnici, a jedna u Šamcu. Četiri sestre i nas pet braće.E sad se osula familija.Smanjila se.
To da je mati živa, ona zna ispričati to, ali nije volila baš pričati, možda bi vama pričala, znaš. Al’ nije otišla u zadrugu, nije htela u zadrugu, nisu nas primili, ona nije dobila penziju ni dinara.To joj je najviše bilo žao na ovo društvo.
-Kako ste uspeli da se oduprete i da ne uđete u zadrugu?
Taj brat što je u Knežici, on je bio tvrdoglav.Nije hteo.On je imao neku filozofiju za koju ja i sad znam da nije mu valjala.I sad znam da on nije trebo to raditi.Trebao je otići u zadrugu.Zašto nije trebao otići u zadrugu? Kako to?Moraš ići igotovo! Veća sila.A čim ti nećeš u zadrugu, ti već nisi društven, nisi za ovaj poredak.
-Jesu li ga slali u zatvor?
Pa nisu, ipak je on bio oficir i pismen, a tu su vladali nepismeni ljudi. Vladali su nepismeni ljudi posle rata.Završio jedan razred osnovne škole i on, on...Moj brat taj srednji, što sam ja mlađi od njega, on je bio učitelj u Bosni, a samo je znao čitati i pisati.Al’ to je trajalo samo par godina i gotovo.Ne možeš ti biti vaspitač sa dva razreda osnovne škole.Taj mi je brat pokojni. Igrao je dobro šah.Bio je majstorski kandidat.
-Kako je išla ta borba zadruga-nezadruga?
Teško za nas.Mi smo najviše ispaštali.
-Jeste li mogli da kažete bratu „hajde bre, prekini s tim“?
Ne možeš ti, kakvi! On je bio takav čovek da ti njemu nisi mogo reći, dok je ovaj stariji od njega, on je otišao u Kozarce kod Kikinde, rastali se,
posvađali se, sve zbog toga.Morao si se negde prikloniti.On nije hteo.Malo je što on nije poštovao ove ovde, ovu vlast jer video je da su to nepismeni ljudi.Stvarno su valadali nepismeni ljudi ovde.Ja sad znam.Skoro je jedan predsednik umro.Bio je nepismen čovek.
-Kako jeizgledala ta borba vašeg brata sa vlašću?
Pa ništa.Otišao je.Nije hteo nigde i gotovo.Otišao je u inostranstvo, u Njemačku i dobio je penziju. U Knežici je. Dobio je nemačku penziju i živi odlično sada.
-Izgleda da nije donosio loše odluke?
Nije.Trebalo je još prije, ali nije se onda moglo ići u inostranstvo.On je bježao preko granice, bježao, pa je bio malo u zatvoru po mesec dva dana i onda je otišao.On je dobro prošao, dobro je prošao.Mi mlađi smo nadrljali, mi nismo nigde prispeli, ćuti i trpi.
-Je li se država malo svetila na porodici?
Kako da nije!Kako da nije! I uškoli sam ja osjetio, osjetio da nisam tako ...prema učiteljima i nastavnicima i šta ja znam, iako sam dobar đak bio.
-Osećali ste da niste baš prihvaćeni ?
Vidim ja da nisam tako prihvaćen jer uvek neko kaže „stani, to je Stojnić“. Kao...brat moj je nevaljal...To je tako bilo. Uh, kako ne! Ja sam bio bolji đak od dosta njih ali džabe, jedva se provlačim. Uvek nešto – uvek ja! Bilo je teško, strašno teško. Ja znam, ovde kad sam išao u školu, gimnaziju, onda se zvala gimnazija, kakvi, iako sam ja bio bolji đak od njih dosta, džabe. Imam crno.Crno.
-Je li to priča o všem bratu partizanu koji sa novom vlašću nije mogao?
Nije mogao onda nikako. Bježao je preko granice. Bježao u Njemačku. U Njemačku. Kao i svi što su bežali. On je bio demobilisani oficir.Nije hteo da ostane u vojsci.To mu je greška velika bila.Da je ostao u vojsci on bi bio poručnik školovan, on je služio inžinjeriju.Da je ostao u vojsci dogurao bi do velikog čina, ovaj je napredovao preko vežbi tih pa je major počinu, pukovnik, šta li je, u rezervi.
-Šta je radio u Nemačkoj?
On je stolar.Završio je tamo kao stolar i to je i radio do penzije.
-I to je priča dečaka koji je jeo čokoladu u Jasenovcu?
Ja, ja sam jeo čokoladu, a oni su mislili da me Švabo truje.
-Nikad nismo čuli ovakvu priču.
Ozbiljno, to meni u Dubici pričaju. Kaže, ja se sav zamazao k’o prase.K’o prase se zamazao. Kako da ne jedem kad je to slatko.
Al’ kad smo došli ovde mi smo među prvima radio imali i to su nam zaplenili. Zabranilo se slušati „Glas Amerike“ i Grga Zlatoper i to. Znam da smo imali neki mali radio i to slušamo svi, sakrijemo se, ugasi se svetlo i to se sluša.
-Ali izgleda da se celoj porodici Stojnić nije sviđala posleratna vlast?
To je zato što su bili napredni, a došli su u bedu.To ovako ja sad smatram. A inače, ja sam ovu kuću kupio i još je nisam završio. Kupio i srušio nabijaču i napravio sam ovo, ta dve dela sam završio.
-Celi život treba da se napravi kuća?
Celi život! To je prokletstvo zato što smo napustili ognjšte. Ja tako smatram. Jer nismo trebali svi napustiti ognjište. Trebalo je bar neko od nas, od braće ili sestara da ostane tamo.To sad, uvek to smatram.
-A kad bi vam sad stvarno vratili zemlju?
Ništa.Ne bih mogo tamo živiti.Ne bih mogoo tamo živiti jer ...Naučio sam malo..Tamo nema ni bioskopa ni kafane ni pozorišta, nema ništa. Moram ići iz Strigove u Dubicu da gledam film ili nešto.Odem ja tamo.Volim ja otići ali samo na 3-4 dana i vraćam se brzo.
-Ipak ste postali Bačvanin?
Da, jer ovde sam od 7 godina. Ovde sam krenuo u prvi razred. Ja znam, dobro se sećam, i sad to ponekad pričam, sad kad polaze u prvi razred deca su sva pametna, ćerkina djeca barataju sa kompjuterom od sedam godina, a ja kad sam išao u prvi razred nisam se znao vratiti kući. A kuća bila 300 metara od škole. Nisam se znao vratiti.Sumnjivo to. Nisam imao prostranstva kao tamo. Vidiš jednu kuću na brdu i šibaš pravo. A ovdje šorovi i levo i desno, ne znaš, zbuniš se. I sad ja to pričam dosta puta kako se nisam znao iz prvog razreda vratiti kući. Plakao sam da se
vratim, a ovi moji unuci sad kompjuter rasturaju! Mobilne telefone! Ja imam mobilni, a još nisam ga probao.
Nisam ga probao kako funkcioniše. Dođe unuk: „Ajde, deda, da ti pokažem.“ Rekoh „Šta ćeš mi pokazivati? Ne treba mi.Dosta mi je i ovaj stabilni.“ Ne volim da se javim. Ne bih se ni vama javio da mi nije žena rekla da ćete zvati. Ja se slabo hvatam za telefon. Ko me traži -- dođi po mene.Ja nisam igla. A mobilni, eno imam ga, ali kakvi, ja to ne koristim. „Zvaću te deda“ kaže meni unuk, sad je osmi razred. „Pa to je sramota da ne znaš baratati sa mobilnim“.Ne treba mi. Šta će mi da me neko zivka? Tako je to.
-Ljudi koji su bili u logorima ne vole da se sećaju?
Niko.Niko. Ja ne znam, pa pričam samo da se priča. Ali, imaš onih koji su stariji, recimo Mihailo, baš ne voli. Kaže on je bio dečačić, on je zapamtio, on je 29-o godište, on je imao 13-14 godina, pa je zapamtio. A šta ću ja? Ništa. Ja samo po pričanju znam. Kažu mi kakav sam bio i eto.
-A majka vaša vas je učila da gledate napred, da se ne osvrćete?
Fala Bogu! Nije volila ni ona to, nije volila ni da čuje o Jasnovcu.Ona nikad nije ni otišla u Jasenovcu. Ja sam bio da vidim kako to izgleda.
-Mislite, nije otišla posle rata nikad?
Nikad nije htela ni da vidi Jasenovac. Nikad! Ja sam je bar molio „’Ajmo“. I ovaj burazer u Vrbasu što je. „Ajmo, ajmo, baš tamo da vidim da li se sećaš“ „Neću ja da se sećam“. Uvek je to govorila.Bilo joj je sigurno jezivo čim ne voli o tome da priča.
-Je li ostavila nešto zapisano o tome kroz šta ste prošli kad je pokušavala da dođe do odštete?
Jeste.Pokupila je ona sve dokumente. Ima i dan danas dokumenata što je ona skupila, neku spomenicu od oca, šta ja znam šta su oni davali, neke potvrde posle rata.To ona ima sve, ali nikad ništa nije dobila. Nije sve zbog ovoga brata što je bežao u inostranstvo što je...Sve je on, sve je on zakovao.
-Šta je brat rekao, šta njemu nedostaje ovde?
Pa, nedostaje sistem.Nije mu odgovarala ta zadruga i to, to mu nije odgovaralo.
-On je hteo svojim rukama da stavara svoj život?
Oni svi što su ostali tamo, što nigde nisu išli, to su sve imućni ljudi. Stojnići. Ozbiljno. Ja ih obilazim. I oni u Dragotinji.To su sve jake familije. Jaki. Oni što su ostali tamo, bolje su prošli nego mi što smo došli ovde.
-Možemo li da vidimo nešto od dokumenata vaše majke?
A to je sad teško naći, to je teško, ja bih to našao neki drugi put pa doneo.
-Ali mislim da je to Mira juče donosila kad nas je tražila.
Miro!
[Supruga Mira donosi dokumente. Ispostavlja se da su dokumenti o logorskim danima Stojnića poslati u Ženevu, IOM-u.O tome svedoči ružičasta „povratnica“, potvrda da je ženevska kancelarija IOM-a primila pošiljku Draginje Stojnić, rođene Sarajlija, sa zahtevom za odštetu za deportaciju u logor Jasenovac1942, zajedno sa decom Pavom,Kosom, Zdravkom i Perom.Svih četvoro dece su rođeni između 1934. i 1940.godine.Iz Jasenovca su deportovani u Veliku Pisanicu kod Grubišnog Polja. Mira pokazuje dokumenta iz 1946.godine].
Ovo su dokumenta iz Bosne, iz Dubice, ne vidim ja da je to Dubica. A, jeste.
-Ti papiri pokazuju da vama država duguje ratnu odštetu, poveliku, tu je preko 201 hiljada, ne ...
To je 251 000, a to je onda bilo -- mogao si kupiti 20 krava! Mi smo platili kravu onda 3000 dinara. Kažem, 3000 dinara bila je krava, dobra krava!
-A ovaj drugi papir, šta on kaže?
Koliko je ovde? 420...492 hiljade! Tri hiljade je krava bila! Ja znam dobro jer tad smo mi kupili jednu kravu za tri hiljade.
I nikada niste...?
Nikada ništa od ovoga, ni dinarčića.
-A imate i 100 duluma zemlje?
U komadu, to je samo u komadu jednom, i to obradive zemlje.
-Bez šuma ?
Bez šuma, bez gajeva, bez toga svega.
-I imate napismeno da je to vaše?
Imam, imam napismeno da je to 1/1, da sam to nasledio.
-A ipak vam niko ne vraća?
Niko ništa, nit me zove nit me pita.
-Znate li ko koristi tu zemlju sada?
Zadruga.Čujem da zadruga koristi.Ili tamo neki naši dalji rođaci.Ko se dograbio...Eto, ovde je 492 hiljade, ovde 251 hiljada – to su, to je procenjeno onda.
-To je procena ratne štete koju je izvršila lokalna vlast 1946.godine?
Da.Eto, to nisam ja napisao.To su oni napisali.Mogli su napisati šta su hteli, ali vidiš ti ovde...
-I vi nemate nikakvih načina da se izborite za svoja prava?
Pravo da vam kažem i ne pokušavam. I ne pokušavam. Ja sam vidio da od tog nema ništa. Šta ćeš?
-Ne verujete da možete?
Ne verujem da mogu.Kad do sada to nisam uradio..To je napismeno, to je onda ...krava je bila tri hiljade tada.
-Po tome izlazi da ste vi mogli da imate [preko 250 krava za te pare]
Oni svi koji su ostali, dobili su to.Smo mi nismo dobili.Navodno, ona vlast je rekla da smo mi ovde dobili. Šta sam ovde dobio? Deset jutara zemlje na nas desetoro.Po jedno jutro po članu.A tamo ostavio toliko!Tu je mama bila, mati naša, nezadovoljna ovom vlasti.I svi su bili posle kad su videli šta je.
-Osećate li se prevarenim?
Osećam se čisto prevarenim i obmanutim i gotovo.
[1] Proces nasilne kolektivizacije strucnjaci opisuju i ovako: Sprovedena je masovna nasilna kolektivizacija. Forsiranjem industrijalizacije nastao je beg sa sela, povećanje gradskog stanovništva, a kroz niske cene i obavezan otkup, preseljenje kapitala iz poljoprivrede u razvoj industrije. Agrarnom reformom i kolonizacijom usitnjen je seljački posed, a kolektivizacijom, stvaranjem seljačkih zadruga, utopistički je započet proces razvoja poljoprivrede i sela. Prinudni otkup je uticao na pad poljoprivredne proizvodnje. Ponizio je i razorio selo i seljačko gazdinstvo. Nerealno utvrđenim količinama, vlasti su sprovele najbrutalnije mere maltretiranja, mučenja, čupanja brkova, hapšenja, suđenja i zatvaranja seljaka. Sprovedena je totalna ili delimična konfiskacija seljaka i njihovih porodica. Prva i druga agrarna reforma ostavila je stravične posledice na razvoj poljoprivrede. Pogrešni koncept razvoja poljoprivrede doveo je do sloma sela, bega sa sela. Umesto razvoja proizvodnje, forsiran je prinudni otkup i kolektivizacija od kojih se dugo nije mogla oporaviti poljoprivreda i selo. Utopijski koncept doveo je do razaranja sela i sloma seljačkog gazdinstva. Profesori su nenaučno, iz političkih razloga, tumačili agrarnu reformu, kolektivizaciju, obavezan otkup, i stvaranje seljačkih radnih zadruga. Nenaučno ocenili utopistički koncept razvoja poljoprivrede. Prikrili brutalne mere sprovedena nad seljakom i prinudnu konfiskaciju. Nisu rasvetlili ulogu pojedinaca i partijskih i državnih organa u uništavanju sela i seljaka. (Babović Jovan V.Utopijska agrarna politika i slom sela,Ekonomika poljoprivrede, vol. 50, br. 4, str. 325-333, 2003)
[2] Obavezan otkup poljoprivrednih proizvoda – to jest obaveza poljoprivrednika da predaju drzavi odredjene kolicine poljoprivrednih proizvoda, autoritarno odredjena OBAVEZ A svakog domaćinstva da državi isporuči poljoprivredne proizvode i po cenu gladovanja sopstvene porodice – praktikovana od 1947.godine do 1953.godine